Piše: Duško Čarnić

(Od 1976. do 1993. godine radio sam kao urednik Galerije  Američkog kulturnog centra u Beogradu i postavio izložbe stotinak uglavnom manje poznatih američkih umetnika.

Pokušavao sam koliko sam mogao i koliko je programska koncepcija galerije dozvoljavala da dovedem što više umetnika fotografije, i uglavnom, uz pomoć prijatelja i kolega,  uspevao u tome. Nekoliko umetnika sam čak uspeo da  dovedem u Beograd, upoznam ih, provedem neko vreme u neformalnom, kolegijalnom razgovoru. Verovao sam tada da radim nešto dobro, nešto korisno  -  događaji iz novije istorije Srbije ipak ne mogu da obrišu neka stara prijateljstva.  Ovom serijom članaka želeo bih da te umetnike predstavim našoj fotografskoj publici.)

Vilijam Bil Foley 

Kada je u proleće 1978. godine otvorio svoj portfolio na stolu Horsta Fasa, tadašnjeg urednika evropske filijale agencije Associated Press u Parizu Bil Foli je imao 23 godine, diplomu Univerziteta države Indijana, foto-aparat o ramenu i džepove pune snova da dobije Pulicerovu nagradu pre nego što navrši tridesetu. Na Fasovo pitanje da li želi da ide u Kairo, odgovorio je stavivši svoj potpis na šestomesečni ugovor, koji se na kraju pretvorio u četvorogodišnji angažman za ovu uglednu agenciju, u glavnom gradu Egipta.

Dobrodošlicu u Kairu poželela mu je primitivna foto-laboratorija, fiksir star šest meseci pun miševa i ostale gamadi.  Na dan atentata na egipatskog predsednika Sadata, 6. oktobra 1981. godine našao se, kako sam kaže, parafrazirajući iskonsku želju svakog reportera da bude na pravom mestu u pravom trenutku, "Na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku". Preko glave su mu, s jedne strane fijukali meci atentatora, s druge paljba pobesnelog Sadatovog obezbeđenja. Stampedo mase ubedio ga je da je pametnije sačuvati ono što već ima snimljeno i - živu glavu. Nagrada za to je bila onakva o kakvoj svi reporteri sanjaju: bio je prvi fotograf koji je poslao snimke atentata na Anvara El Sadata.   

Septembra 1982. godine hitno se seli u biro AP-a u Bejrutu da prati invaziju Izraela na Liban. Kad nije snimao vojne manevre odlazio je u palestinske izbegličke logore sa željom da napravi fotografije koje bi svaki urednik poželeo da ima na naslovnoj strani svojih novina. 16. septembra milicija nije dozvolila ulazak novinarima u logore. Dva dana kasnije, straže su bile povučene i izveštači su ušli. "Nekakva čudna tišina je vladala oko nas" - priča Foli, "U tim logorima nikada nije bilo tako mirno. A onda smo počeli da primećujemo gomile leševa."

1983. godine sirijski vojnici su ga uhapsili pod optužbom da se bavi špijunažom. Oznaka za otvor blende f/16 "promovisala" je njegov svetlomer u uređaj za komunikaciju sa izraelskim bombarderima F-16. Njegov blizak prijatelj i kolega Teri Enderson, bio je kidnapovan. Foli se nije preterano brinuo za sopstvenu bezbednost, mada priznaje da su poslednji meseci koje je proveo u Bejrutu bili "napeti".

Te iste godine, dve godine pre roka koji je sam sebi dao, dobio je Pulicerovu nagradu.  Ipak, još dve godine mu je trebalo da shvati da na Bliskom Istoku više za njega nema posla koji nije obavio, da je vreme da traži smenu i napusti deo sveta koji je skoro osam godina nazivao svojim domom.

Folijev objektiv video je Egipat, Irak, Izrael, Jordan, Liban, Oman, Siriju, Sudan, Ujedinjene Arapske Emirate, Veliku Britaniju, Kipar, Grčku. Jula 1985. seli se u Njujork gde radi u statusu slobodnog umetnika snimajući redovno za nedeljnik "Tajm", drži predavanja na univerzitetima u Blumingtonu, Etensu, Sirakuzi, u Udruženju američkih novinskih fotografa, u Međunarodnom centru za fotografiju u Njujorku.

Za one znatiželjne, ukucajte njegovi ime, William Bill Foley u vaš internet pretraživač, još uvek je aktivan.